Saznajte šta je Svetozar Cvetković poručio sebi iz mlađih dana u okviru serijala „Pismo mlađem sebi“, koji realizuju McCann Beograd i Nedeljnik. #istinaogodinama
Ti kćeri moja od 25, Ti od deset i Ti sine moj od 5. Vama se obraćam jer vaša me snaga vodi, vaš mi osmeh svetlo rađa, vaša mudrost čini me živim. I vi, i vaša okolina, drugari iz parka, i oni maaaalo stariji, i oni što su škole završili, i oni što put svoj tek prte, nemojte učiti od mene, jer vi ste tu da ja naučim od vas.
Uvek sam učio više od mlađih.
I kad bio sam mlad, učio sam od sebe. Bio sam hrabriji, bio sam neustrašiv, mnogo sam znao, malo su mi dali, a mnogo sam mogao. Svet je bio moj, voleo sam ga, voleo svoju zemlju a i ona nekako mene, iako mi nije dala baš sve što bih mogao. Ali i taj mali deo je bila sreća na mom licu. Kada pogledam fotografije toga vremena, vidim izbledele boje ispunjenosti, za razliku od današnje kolorističke zasićenosti ničim.
Jedna moja mlada i nadasve divna koleginica me pita: „Šta nama ostaje, kakva poruka, kako ćemo dalje, ako je tvoja poruka ‘odustajanje’?“
Ne, ja zaista nisam pesimista, ja jesam realista, i ja ne „odustajem“, a malo je toga ostalo i tu ne mislim na to što me kasirka u Maxiju uporno pita da li sam u penziji, a ja procedim siktavo kroz zube „Ne!!!“, ne mislim da moje trajanje, ne mislim na neku tzv. trenutnu situaciju, mislim na to da mi trebate, a ako vas nema, onda mi zaista nije mnogo ostalo.
Ti kćeri moja od 25, Ti od deset i Ti sine moj od 5. Vama se obraćam jer vaša me snaga vodi, vaš mi osmeh svetlo rađa, vaša mudrost čini me živim. I vi, i vaša okolina, drugari iz parka, i oni maaaalo stariji, i oni što su škole završili, i oni što put svoj tek prte, nemojte učiti od mene, jer vi ste tu da ja naučim od vas, da ja ne odustanem, da ja, ne — da ja, nego da mi vidimo to svetlo koje nam se ne ukazuje, a koje nam vi možete otkriti. Ja tako mislim.
Nema straha, nema opreza koji je suvišan, nema skepse, nema pitanja na koja vi ne znate odgovor, znam, jer sam taj odgovor i sam znao ali ga nisam upotrebio kad je bilo potrebno. Vama se pruža prilika. Dajte odgovor i kad padnete, podignite se kao da pada nije bilo, bez obzira na modra kolena i zavoj na glavi, terajte dalje, mnogo dalje od onoga dokle smo mi stigli, jer mi stigli nismo. Mi smo krivci i nemojte nam praštati, mi to ne zaslužujemo, mi zaista zaslužujemo pitanje kasirke u Maxiju — „jeste li u penziji“ (i ako se pravimo da tako ne izgledamo).
Pitam jednu divnu, veliku, uvaženu ženu, stručnjaka najvišeg ranga — dobro, recite mi, kako ja sada da živim?
„Normalno, punim plućima, radite sve što možete i sve što ste i kako ste činili, ali ne kao neko ko ima 40, već u skladu sa svojim godinama.“
Ah, kako sam se gorko nasmejao, pre svega samome sebi u svom odgovoru: „Moj problem nije u tome što ja ne znam da nemam 40, već što mislim da imam 20!!!“
I tako imajući svojih 20 puta 3 skoro, imam umanjeno znanje puta 3 u odnosu na onog od 20. I dalje mislim da vi od 20, 30 više znate, i dalje čeznem za vašim znanjem i molim vas da mi ga nekako prenesete u ovu moju suženu svest trenutka koji mi udara na nerve, rađa bore, čini me skeptikom, gasi optimizam i aktivnost da ima smisla.
A smisao postoji, i molim vas da mi ga prenesete i unesete svoje živote u budućnost, koja čak i ovde mora da ima svoju budućnost.
Hvala vam, vaš Cv…
Svetozar Cvetković
13. april 2018, Beograd
Originalan članak nalazi se na linku:
http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/pismo-svetozara-cvetkovica-mladem-sebi-i-kad-bio-sam-mlad-ucio-sam-od-sebe/
