Pošto sam u mladosti odavno bila,
I svašta sam prošla,
Sada sam i do starosti došla.
U mojoj mladosti
bilo je više radosti.
Radosti, ipak, i dalje osta’
Ali je zato godina dosta.
Ja još uvek imam nekog toplog žara,
Branka može i u stotoj stihove da stvara.
Ima u njoj valjda neke čudne stvari,
da li je to život, starost il’ dobrota žari?
Vi ste meni mogućnost dali,
I Branka neće vama da se žali.
Pošto je bilo godina dosta,
sada manje i stihova osta’.
Ja mislim, da kažem, a s time se lično slažem,
Da sam tol’ko tom životu dala, da ja njemu,
to jest sebi, mogu reći:
Branka, tebi hvala.
U mojoj duši sada radosti nema dosta,
Jer Branka bez Mlađe i sa tugom golemom osta’.
Mogu da nađem u životu prijatelje, i to su mi želje,
Ili možda nekog toplog i dobrog kolegu i druga,
Ali u mom srcu ostaje tuga.
Ako se još uvek životu diviš,
A sa rodbinom i ljudima prijateljski živiš,
onda to mora da znači da Branka još uvek zrači.
Ako si bolji, po svojoj volji,
Onda možeš i dalje da stvaraš,
A ne svoj život večito da karaš!
Nemoj mnogo ni da se ljutiš,
Ni život svoj da mutiš.
Kad ti starost dođe, a mladost prođe,
U očima, u duši, treptaće ti još neki sjaj.
Ali to mnogo ne vredi jer znaj,
Polako dolazi kraj.
